F-4S Phantom II
ZOUKEI-MURA, 1/48
Tekst i fotografije: Miroslav D. Šljivić

Statistika kaže da je Mekdonel Daglasov F-4 Phantom II jedini zapadni supersonik koji je proizveden u više od 5000 primeraka različitih varijanti poput istočnih „suparnika“ u vidu Migova 19, 21 i 23. Ako zanemarimo ove brojke, u ovom avionu svakako možemo da vidimo niz odličnih rešenja, sirovu snagu i respektabilnu moć jedne vrlo uspešne vazduhoplovne platforme.
Verzija F-4S je direktan naslednik vrlo uspelog F-4J koji je bio udarna vazduhoplovna oštrica američke mornarice i njihovih kolega marinaca (u nekim situacijama većih konkurenata i od samih Sovjeta). Osnovne promene koje su učinjene na 265 Fantoma verzije F-4J da bi se dobila verzija F-4S su promena motora (ubačen je motor J79-GE-10B koji je mnogo manje dimio od prethodne verzije J79) i sistema za kontrolu vatre (ubačen je novi sistem AWG-10/B), ojačavanje konstrukcije trupa i dodavanje prednjih slotova kao na F-4E, novih antena (AN/ALQ-126 DECM) na gornjim delovima usisnika kao i tek izbačenih verzija raketa V-V Sajdvinder i Sperou.
O uspehu u eksploataciji ovog aviona govori i činjenica da su i pored poodmaklih priprema ulaska F-14 u operativne jedinice, glavešine i odgovorni u US NAVY  odlučili da ulože pozamašna sredstva u novu verziju Fantoma (F-4S) kako bi mu produžili radni vek.
F-4S je uspešno korišćen za vazduhoplovnu zaštitu flote u lovačko presretačkoj ulozi i kao lovac-bombarder sa mogućnošću podvešavanja čak 7.3 tona raznih u/s.
SUPER WINGS SERIES japanskog proizvođača ZOUKEI-MURA predstavlja koncept dizajniranja maketa i pratećih elemenata za svaku njihovu maketu posebno . U toj seriji je urađena i vrlo uspela maketa aviona F-4J te se kao njen naslednik sada pojavljuje maketa ovog poznatog vazduhoplova u verziji F-4S Phantom II. Kao i prethodna, i ova maketa je realizovana u saradnji sa BOEING-om od kojeg su stigle mnoge informacije bitne za razvoj i izradu alata.

Avia S-99/C-10
EDUARD, 1/48, LIMITED EDITION #11122
Tekst i fotografije: Miroslav D. Šljivić

„Četnické letecké hlídky" su osnovane 1935. godine u tadašnjoj Čehoslovačkoj kao vazduhoplovne jedinice koje su bile namenjene za kontrolu granice i vazdušnog saobraćaja. Te letačke jedinice su bile poznate i kao vazduhoplovna žandarmerija a povremeno su služile i kao centri za obuku i trenaž pilota iz vojnog vazduhoplovstva. Okupacijom Češke od strane Nemaca i osnivanjem samostalne Slovačke, ove jedinice su ugašene. Ponovo se pokreću sa istim zadacima nakon Drugog svetskog rata pod nazivom „Bezpečnostní letectvo“. Ova organizacija je imala, za to vreme, vrlo dobre vazduhoplove u svom inventaru a između ostalih i Aviu S-99/C-10 koji je u stvari bio Bf-109G-10 sa originalnim motorom Daimler-Benz DB 605D-2 od 1800 ks sklopljenim u Avijinoj fabrici od zaostalih delova iz ratnog perioda. U ČSSR-u su uspeli da sklope ukupno 21 vazduhoplov ovog tipa dok im nije ponestalo originalnih motora i svi su bili u policijskoj službi. Svi vazduhoplovi u ovoj vazduhoplovno-policijskoj službi su bili posebno obojeni (nosni deo aviona, napadne ivice krila i horizontalni stabilizatori sa kormilima pravca su bili obojeni u crveno), sa civilnim oznakama OK-B.. i sa „sfericky trojuhelnik"-om na vertikalnom stabilizatoru (modifikovanom čehoslovačkom kokardom)...

Heinkel He-280, EDUARD, ProfiPACK, 1/48
Tekst i fotografije: Miroslav D. Šljivić

Robert Lusser je bio alfa i omega poznatih avio konstrukcija po kojima je bio vrlo poznat i cenjen u nemačkim i evropskim vazduhoplovnim krugovima. Kao glavni asistent Vilija Meseršmita, učestvovao je u stvaranju Me-108 koji je bio prethodnik lovačke ikone Me-109 a za vreme njegovog šefovanja glavnim projektantskim biroom fabrike Meseršmit, nastao je i čuveni razarač Me-110. Tokom svog rada u Henkelu (Heinkel Flugzeugwerke) izuzetno nadareni Robert je vodio glavnu reč i u projektu poput He-219 Uhu (koji je u prvo vreme od strane Reichsluftfahrtministerium-a ocenjen kao suviše komplikovan) dok mu je rad na temi ovog pisanja, He-280, bio posebna poslastica. Skoro u isto vreme, i u Meseršmitu se razvijao program mlaznog dvomotornog lovca Me-262 kao i u Velikoj Britaniji projekat Meteor kod čuvene fabrike Gloster.

Grumman F-14A TOMCAT, TAMIYA, 1/48
Tekst i fotografije: Miroslav D. Šljivić

VFX (Navy Fighter Experimental) je bio naziv razvojnog programa koji je nastao na osnovu borbenog iskustva F-4 Phantom II u Vijetnamu a iznedrio je izuzetan vazduhoplov koji je dobio oznaku F-14. Američka mornarica je uvođenjem ovog aviona u svoje skvadrone dobila izuzetno potentnu platformu koja joj je pomogla da još više učvrsti svoju superiornost na velikim i malim morima i okeanima. Tomket (Tomcat) je sa svim svojim karakteristikama bio ubedljivo najbolji palubni borbeni avion koji je bio u upotrebi tokom 70-ih i 80-ih godina prošlog veka a posebna karakteristika su njegove odlične rakete AIM-54 Phoenix koje su predstavljale teško rešiv problem za eventualne suparnike. Zamenio je odlične Fantome (F-4 Phantom II) a njega su zamenili avioni F-18 (za mnoge poznavaoce za par nijansi slabiji vazduhoplov po svim pitanjima…). Na svu sreću, u američkom dresu,  nije imao mnogo prilike da puca (ne računajući dvoboje na filmskom platnu i kratke duele u Libiji i Iraku). Igrom sudbine, u vreme velikog prijateljstva sa šahom Rezom Pahlavijem, Grumman je uspeo da proda Iranu 80 Tomketa (od koji je jedan ostao u SAD). Vrlo brzo je stekao simpatije letača i tehničkog osoblja i bio je raspoređen na najbitnije strateške tačke. Uspešno je prekinuo izviđačke misije sovjetskih MiGova 25 a svoj puni borbeni potencijal je iskazao u ratu sa Irakom (i pored neverovatne „inkvizicije“ novih vlasti prema vazduhoplovcima u Iranskom RV-u i problema sa logistikom) u kojem je postigao pozitivan skor u odnosu na odlične Sadamove letače na Miražima,