Bulldogmaraton 2019

Bulldog 24 hodinovy maratón
Tekst i fotografije: Miroslav D. Šljivić

Postoje neke stvari u životu koje čovek ne mora da radi. Takođe, postoje neke stvari za koje nikada nije kasno a ni rano a prilično gode duši. E, ovaj maketarski događaj spada u tu drugu grupu...
Kada su nas organizatori Bulldog maketarskog maratona pozvali na ovaj događaj u decembru 2018, nismo bili baš načisto o otome šta se tu i kako dešava. Nakon njihove priče i našeg pregledanja fotki sa prvog održanog maketarskog maratona u njihovoj organizaciji (2017.), pao je i prvi dogovor između nekoliko maketara da se u narednih par meseci osmisli to putovanje. U ekipi su bili Časlav Mijušković, Darko Mladenović (u daljem tekstu Bambi), Dejan Šarenac (Deki), Zoran Jakovljević (profa) i moja malenkost. Kako je vreme odmicalo, zbog poslovnih i porodičnih obaveza, ekipa je bila spala na dvojicu (Časlav i Bambi) da bi se u nekoliko poslednjih dana pred put situacija promenila te je na ovu maketarsku pustolovinu krenulo nas četvoro (Bambi, Deki, profa i ja).
Izvod iz propozicija
Maketarstvo kao hobi nam svima daje neverovatnu širinu u radu i odnosu prema istom, drugim rečima ovim hobijem možemo da se bavimo kako god poželimo jer je njegov cilj opuštanje, zabava pa u krajnjem slučaju dolazi i do neke edukacije u zavisnosti od teme kojom se bavimo. Nakon nekoliko/mnogo godina bavljenja ovim hobijem, manje više intenzivno, maketarima padaju na pamet mnoge ideje kako bi još više podigli nivo maketarstva. Ako se to radi ozbiljno, onda se dešavaju dobra takmičenja, izložbe ili ovakvi maketarski izazovi. Da bi to funkcionisalo, moraju da postoje propozicije.
Neka od zanimljivih propozicija ovog maketaskog maratona su:
-ekipu čine najmanje dva člana a najviše tri
-maraton traje 24 sata nonstop
-organizator obezbeđuje prostor, uslove rada, makete i osnovne boje (za sve isto)
-koje će se makete raditi, maketari/učesnici saznaju na samom početku maratona
-ekipe su dužne da donesu svoj alat i opremu
-broj ekipa je ograničen na 11 (5 u avio kategoriji, četiri u oklopu i dve ekipe u auto kategoriji koja je ujedno bila i probna/eksperimentalna)
-svi učesnici ( a važi i za domaćine) moraju poneti sa sobom svoje papuče
Da, zaista, za svo vreme trajanja maratona nisam ni jednom video da je bilo ko ušao u objekat obuven u svoje patike/cipele, svi su, doslovce, bili u papučama. Kada bi izlazili napolje na svež planinski vazduh, maketari bi se preobuvali svaki put bez izuzetka.
Organizatori i učesnici su se strogo držali zadatih propozicija ali to ni najmanje nije uticalo na duh ovog događaja koji je izuzetno pozitivan.
Put
Na put je prvi krenuo profa iz Pančeva, vozeći svog Pegu (Pežo karavan) ka Beogradu gde su mu se oko 5.10h ujutro pridružili Bambi i Deki. Potom su nastavili ka Novom Sadu gde sam i ja uskočio u ovaj izvrsni automobil. Nakon doručka u NS, krenuli smo ka krajnjoj distanci, alpskoj kući u Vavrišovu kraj Liptovskog Hradoka. Usput, obzirom da smo znali da na maratonu osim samih učesnika, neće biti nikakve berze, svratili smo u Zvolen u odličnu maketarsku radnju Model Centrum. Kako su nam domaćini rekli, na 20ak minuta od samog mesta dešavanja postoji još jedna odlična maketarska radnja Htmodel u koju smo stigli u 16.50h, znači deset minuta pred zatvaranje. Srećom, ekipa iz Htmodels-a nas je ispoštovala pa su nekoliko minuta radili preko vremena ( u Slovačkoj se izuzetno poštuje trajanje radnog vremena) pa smo na brzinu probrali ko je šta stigao u jednom prolazu kroz ovu ogromnu radnju a što je predstavljalo pravu muku obzirom da su cene vrlo pristojne.
U 17.40h smo bili na mestu dešavanja u Vavrišovu.
Početak maratona
Vitame Vas tj. dobrodošli, stoji na ulazu u ovaj lepi objekat u Vavrišovu. U pitanju je planinska kuća u podnožju Visokih Tatri, nedavno renovirana od glave do pete. U njenoj najvećoj prostoriji se održava maketarski maraton. Nakon pozdravljanja sa starim znancima i upoznavanja sa članovima drugih ekipa vreme je protutnjalo kao brzi voz (onaj japanski) te je došlo vreme za brifing.
Obzirom da smo na put krenuli nas četvorica a po propozicijama u ekipi može biti najviše tri člana, pred sam dolazak na lice mesta, dogovorili smo se da ja budem „u orbiti“ dok će se njih trojica (Bambi, Deki i profa) „spuštati na mesec“ tj. sačinjavaće tim „Srbija“. Pre samog brifinga, od naših prijatelja organizatora smo saznali da je jedan od dva tima iz kategorije automobila odustao od takmičenja i nije došao pa je tu upražnjeno mesto te ako želimo možemo da od nas četvorice oformimo dva tima i uskočimo u tu kategoriju. Sve ostale ekipe su došle u punom sastavu po trojica ili okrnjenom po dvojica pa nije bilo mogućnosti formiranja nove ekipe u auto kategoriji. Nakon brzog dogovora, profa i ja smo postali tim Srbija1 te smo uskočili u auto kategoriju a Bambi i Deki su ostali u ranije prijavljenoj avio kategoriji pod nazivom Srbija2 (ovo 1 i 2 su nam zakačili organizatori?).
Brifing je trajao 15-ak minuta, ekipe su zauzele svoja mesta, održan je kratak pozdravni govor Jana Moravčika ispred organizatora i otkrivene su makete koje će se raditi.
Avio ekipe su dobile svako po maketu I-153 (ICM, 1/48) , ekipe iz kategorije oklop su dobile po maketu BRDM-a (S-model, 1/72) dok su naše dve ekipe iz auto kategorije dobile po maketu Ford GT (TAMIYA, 1/24).
Takođe, sve ekipe su dobile setove osnovnih boja za kamuflažu, lakove i pripadajući razređivač.
U 20h su svi prionuli na rad.
Dešavanja, tok rada...
U našem timu Srbija1 se na samom startu desio peh! Profa se bocnuo skalpelom u prst prilikom otvaranja kutije! Zaista bi sada bilo nefer da napišem kako se duž Visokih Tatri prolomio krik bola ali zaista nije bilo tako. Zadržavši dah, krik, suze i krv, sa povređenim prstom u ustima, profa se povukao u odaje na previjanje.
Tim Srbija 2 je krenuo sa radom bez nepredviđenih događaja.
Prihvativši ponudu da budemo u auto kategoriji, nesvesno smo doveli u lošu poziciju naša dva tima ( sve zbog neiskustva) jer smo poneli jedan kompresor i dve lampe tako da smo i o tome morali da vodimo računa prilikom rada tj. da se striktno držimo redosleda rada.
Tokom rada je bilo dozvoljeno da idete do drugih stolova i da gledate šta radi konkurencija. Nikada niko nije negodovao, pokretali su se sasvim lepi maketarski razgovori koji su u stvari služili za relaksaciju. Kako je u svim prosotrijama pušenje bilo strogo zabranjeno, pušači su izlazili na terasu da „zafajče“ a ni mi nepušači nismo bili mnogo radi da nonstop sedimo u radnoj prostoriji. Organizatori su obezbedili dovoljne količine osvežavajućih napitaka (voda, kafa, čajevi,  sokovi, pivo sa 0% alkohola a i ono „pravo“) a i sami učesnici su doneli pića razne sorte. Interesantno je i to da se i pored takve ponude niko nije „suviše opustio“. Sve vreme maratona atmosfera je bila veoma radna, u vazduhu se osećao takmičarski duh, radilo se veoma ozbiljno ali istovremeno je sve bilo vrlo opušteno.
Timovi su u toku rada pravili raspored rada i podelu posla pa su se neki takmičari ranije uputili na spavanje a neki su ostali do 5 ujutro (Bambi i Deki). Profa je morao prvi na spavanje jer je zaista bio i najumorniji obzirom da je on vozio. Tu smo izvukli još jednu pouku koja će biti vrlo korisna u buduće za sve naše timove koji se odluče na ovakav izazov.
Prvi se za sto vratio profa i nastavio je sa radom tamo gde sam ja stao. Generalno, nas dvojica smo podelili posao na „šasiju“ i „karoseriju“ gde je sklapanje karoserije pripalo meni kao i kompletan rad sa erbrašom dok je profa gulio unutrašnjost i sitne detalje (ima naočare dok moje tada još nisu bile kod mene?). Zahvaljujući njegovom umeću rada sa četkicom, uštedeli smo vreme na farbanju sitnih delova koje je on odlično uradio.
Tokom noći, nakon sklapanja karoserije i pripreme osnove za šasiju i podvozje, pripremio sam površinu za farbanje. Prajmer u vidu sjajne crne MRP boje sam naneo tri puta uz obavezno poliranje između slojeva. Srećom, ta MRP lak boja je suva na dodir u roku od 20ak minuta i već nakon pola sata može da se dalje obrađuje/polira. Kada sam pripremio površinu prajmerom, otišao sam na spavanje.
Avio tim (Bambi i Deki) je odlučio da maketu sastave u potpunosti (tako su i nama dali vremena da ofarbamo većim delom naš Ford GT) kao i da završe sve sklopove pa tek onda da farbaju (prajmer, Aluminijum sveobuhvatno i na kraju zelene „zmijice“ kao i primenu svih sekundarnih tehnika kao što je ostarivanje, izduv...).
Tokom izlazaka na „vetrenje i osvežavanje“ u toku noći na već spomenutu terasu, u jednom trenutku sam primetio da je oko nas, oko ove kuće u Vavrišovu, neverovatan mrak. Zaista se ne sećam kada sam poslednji put doživeo takav mrak i takav totalni mir u okolini. I to govori u prilog da su se organizatori  potrudili i vrlo pametno procenili da će za rad takmičara ovakvi uslovi biti najbolji. Ništa, osim svetskog prvenstva u hokeju, nije remetilo mir maketara u njihovm radu ?
Da, u radnoj prostoriji je bio TV aparat koji je imao samo jedan kanal a na njemu su bile hokejaške utakmice sa svetskog prvenstva. Ovaj detalj je nama bio prilično nebitan jer je ton bio na nuli a češkim i slovačkim maketarima je mnogo značio jer im je to nacionalni sport kao nama košarka.
Već oko 8h ujutro, sve ekipe su bile na svojim mestima i ritam rada je rastao svakim časom. Treba uzeti u obzir da se i pored kratkog ali osvežavajućeg sna, umor svakog trena povećava. Za sve to vreme morate biti skoncentrisani i uporni, držati se dogovorenog ali u nekim trenucima i improvizovati iako vam je maketa manje ili više poznata. Bambiju, Dekiju  je I-153 bio poznat jer su obojica radili tu maketu ali ne u ovakvim uslovima i okruženju a to je sasvim sasvim druga priča od one kod kuće. Za razliku od toga, profa i ja smo uleteli u područje koje nam nije baš poznato i pritom smo dobili maketu koja je vrlo nova. Kuriozitet je i u tome što su u drugoj auto ekipi bili dvojica vanserijskih maketara (Jan Merhaut aka Honza i Vladimir Šuma) čija je specijalnost upravo automobilizam a jedan od njih je (Honza) i učestvovao u osmišljavanju inženjeringa ove makete te bio „maneken“ Tamije za istu. U duhu samog takmičenja i druženja, dva puta smo pitali i dobili odgovor na pitanja u vezi sa nekim problemima pri sklapanju a tokom samog rada su nas i obilazili te pitali kako napredujemo. Slično je bilo i kod naših avijatičara koji su takođe imali izuzetno jaku konkurenciju u maketarskim timovima koje su sačinjavali iskusni maketari vrlo poznati na planetarnom nivou (bez preterivanja).
Ja sam po prvi put u životu bio u ovakvoj situaciji da radim jednu maketu bezmalo 24 sata bez prekida. Iskustvo je fantastično a posebno ga dopunjuje timski rad.
Našem Dekiju je ovo bilo prvo takmičenje (bilo koje vrste) u životu i, verovatno zahvaljujući svom sportskom duhu i priličnom maketarskom umeću, sasvim je dobro plivao sa svojim kompanjonom Bambijem, iskusnim i vrlo smirenim maketarskim vukom koji je napravio odličnu taktiku i redosled rada odradivši čak i „zelene zmijice“ za svaku pohvalu. Ogroman je uspeh završiti maketu u 24 sata i pri tome za nijansu izgubiti treće mesto od tročlane ekipe sa vrlo iskusnim maketarima.
Profa i ja smo se okitili peharom u kategoriji koja je bila eksperimentalna jer niko nikada i nigde nije radio automobil za 24 sata. Procene prisutnih maketara su bile da je potrebno oko 100 sati rada za ovaj Ford GT da se dobije pristojno urađena maketa. Na posletku, i mi smo završili maketu u isto vreme kao i drugi auto tim. Rezultati rada mogu da se vide na fotkama. Pritiskali smo do maksimuma gas i koristili superkrstarenje celim tokom rada. Rezultat toga je i što su se profi pojavljivali „šareni zmajevi“ pred očima koje je terao sa glasnim „iš, iš...!“ (u šali naravno a na opštu radost svih prisutnih) dok je mene ponekad hvatalo centriranje neke tačke na plafonu ili u daljini na nekom obronku Visokih Tatri...
U subotu u 20h je objavljen kraj maratona. Na određeni sto takmičari su doneli četiri završena I-153, četir završena BRDM-2 i dva završena Forda GT. Jedna ekipa nije uspela da završi baš sve što su planirali pa su u sjajnom sportskom maniru, nakon proglašenja rezultata ponovo seli za radni sto i na miru do kasno u noć završili svoj I-153.
Suđenje je trajalo pola sata a sudije su bili organizatori (koji inače nisu učestvovali u takmičenju). Na rezultate nije bilo žalbi, sve je završeno na jedan izuzetno sportski i gospodski način.
Nakon svega, sedelo so do duboko u noć uz sjajne razgovore i uz piće a bogami i dobar gulaš a neki su započeli i nove makete...
Organizatori, članovi maketarskog kluba „Bulldog“ iz Liptovskog Hradeka, na čelu sa Janom Moravčikom su FANTASTIČNO sproveli sve zamišljeno, svim učesnicima su obezbedili odlične uslove boravka.  Ovo takmičenje/maraton se održava svake dve godine, taman dovoljno da se slegnu utisci i poželi novi izazov.
Vratili smo se kući izuzetno zadovoljni i bogatiji za jedno nesvakidašnje maketarsko iskustvo. Uspeli smo da završimo dobijene makete, prezentujemo naše znanje i pokažemo da smo orni za rad. Siguran sam da ćemo sledeću ekipu za ovaj maraton pripremiti mnogo bolje i da ćemo je lansirati vrlo visoko.
Do tada, srećno maketarenje.